Ako slucajno, negde vidite ovog malisu,

voli da jede jabuke i mandarine, obozava smoki, za keksom je lud,

a odaziva se na Fleki,

recite mu da ga cekam luda od brige sto ga  nema…

Molim vas…

Ko kaze da detelina se cetiri lista ne donosi srecu?

Ooooosmeh ))))))))))))

p.s.ruza je bila lepa suprugova namera da me utesi, ali tek zajedno sa detelinom vratila je skitnicu…danas…

Necu ti reci da ne volim kisu.

Volim…

Necu ti reci ni da u ovom sapatu kapi cujem tvoj,

da osecam tvoj dah,

bas tu na pregibu vrata, ispud uha.

Ne cujem, ne osecam…

Necu ti reci da me ovaj dan, umiven kisom podseca na tvoj obraz,

tek sveze obrijan.

Ne podseca…

Necu ti reci da mi bas danas nedostajes.

Ne, ne nedostajes…

Ali reci cu ti dok gledam klupu kako kisne i kako strasno usamljeno izgleda,

cujem muziku sa starog gramofona i

pozelim da zaplesem…s tobom…

Onako bosu da me zavrtis, da protrcimo kroz barice masuci scucurenim pticicama i smehom glasnim da rasteramo oblake sto tiste ovaj dan…

           A, posle neka papirni brodici nastave da plove  svojim putem…

Jedan magarac zastao u hladu i sanja…

Ovce ko ovce otisle su ranije, a coban uporno veselo reva. Samo ponekad prasne u glasan smeh sto ga brda razbiju u sitne praporcice i izmesaju sa pesmom ptica.

O, cemu magarac razmislja dok slusa svog cuvara kako ga imitira?

Mozda je zato spustio glavu i zaostao za svima, tek da se odmori od drustva koje mu je sudbina dodelila…

(pogled iz mog vocnjaka i prizor danasnji sa istinitim akterima, samo steta sto nemam bolji fotoaparat)

Ima dana i nekih sitnih minuta,

kad se onaj scucureni mish u meni uznemiri i uzjoguni pa cvili i drhti nepomican i neuhvatljiv.

I, dzaba tad rastresam svoju lavlju grivu i ogrcem crveno,

dzaba u shapi nosim sir i krupno zito, on ostaje skriven i utucen.

Ma, samo repic da mu proviri, brcice da pokaze pa da ga shapom stisnem.

Da ga primirim i ohrabrim, ispricam pricu o lavu i misu. Mozda ga u prijateljskom zagrljaju

podsetim na sopstvenu hrabrost i snagu…

Ako vreme mora da se meri,

najlepsi nacin je izabrati ovakav casovnik

Postoji mogucnost odrediti tacno vreme samo pogledom na trenutno otvoren cvet, jer razlicite biljne vrste svoje cvetove otvaraju u razlicito doba dana.

No, tacnost ovoga casovnika zavisi od suncanog dana

i ovih malih bica

jer cvetovi ostaju otvoreni dokle god ih ne posete oprasivaci.

Noc je vreme za san, cvetovi ostaju zatvoreni i nema potrebe za merenjem vremena (nocobdije su prepustene mesecu i zvezdama).

Kasnjenje se nepravda u oblacne i kisne dane i ovaj post ne koristite kao validan argument.

Rasipam pogled po bremenitim bagremovim granama nakicenim grozdovima nektarnog cveta. Samo dan ili dva i vazduh se natopio mirisom mednog cveta i zvukom pcela, a vec neku noc, zaredom, zrikavci strasno cvrce…

Erupcija strasti i slasti izlila se kao nabujala reka dolaskom maja. Njen huk raznosi topao, blag vetar talasom sto shumi kroz plamtecu lepotu intenzivno zelenog, razigranog horizonta…

Tako univerzalno lepo, tako univerzalno jednostavno…

Tako, prosto istinito nadahnuto zivotom koji struji od kamena do zvezda…

Draga AnaM,

hvala na onako podrobnom i strpljivom objasnjenju kako u komentar ubaciti sliku sa kompa. Posle sinocnih bezbrojnih pokusaja da sa „chukanjem“ ubacim sliku, otisla sam na spavanje da ne bih cuknula komp

Danas me „chuknulo“ sunce u basti, dobila sam lepu, paorsku boju, ono sve sa „rukavcicima“, te necu ni da pokusavam ponovo…za sad.

Ipak, moje orhideje ti moram pokazati (bar ovako) da i u „zatocenistvu“ umeju darovati ljubav onome ko im pruza.

Ove su trenutno procvetale, ostale se pripremaju.

Tebi saljem proslogodisnje lale, koje su (mrzim hibride) nestale ove godine, ali zato su mi procvetale bele i zelene.

Veliki pozdrav!

Pre par godina cula sam pricu o zeni, koja je u godinama ovog poslednjeg rata, negde na prostoru Sarajeva,

hodala potpuno odevena u belo sa korpom u ruci i tiho mrmljla sebi u bradu:

„Priroda, ptice i cvece. Priroda, ptice i cvece…

Samo o tome treba misliti. Samo o tome treba misliti…“

Ta slika ocaja, nezne, usamljene zene, odevene u cistu belinu koja hoda izmedju rovova i metaka koji zvizde na sve strane, ostala je duboko urezana u mom umu kao „Vrisak“ od Edvarda Munka.

Otisak besmisla i ludila.

Ovih dana, predizborne histerije, trzam se na svaku zvonjavu telefona.

Te ova agencija za istrazivanje javnosti o politickoj opredeljenosti, te ona agencija, te ova stranka, te ona stranka…

A, ja imam potrebu da, isto tako uzmem korpu i odlutam u ovu moju Frusku.

Podizem oci ka nebu, sve cesce ostajem prisivena uz krosnjaste, bele oblacke i mrmljam:

Priroda, ptice i cvece…

Da prevazidjem sopstvene okolnosti mog bitisanja u ovom besmislenom pojavnom obliku.

1, 2, 3, 4-uzdah, 1, 2, 3, 4-zadrzaj; 1, 2, 3, 4-izdah, 1, 2, 3, 4-zadrzaj…

Usredsredjujem se na disanje, bar njega da produbim ako stvarnost nosi plitkost barustine.

I, koliko god pokusavala da pronadjem smisao,

koji se krije iza pojavne ogranicenosti trenutnog histericnog, stranackog opredeljivanja mladih,

jednostavno…ne pronalazim. Ne vidim smisao.

Cemu nade da ce kalupljenjem i ponizavanjem svoga mladog bica u status glavoklimajuceg papagaja, biti bolje,

kad sveopsti utisak odaje beznadje.

Supljina zvuci na sve strane.

Zrnce samomislece pameti luta lavirintima kao u onim decijim igricama strpljenja

„ubaci kuglicu.“

Leluja i klizi, nekako uvek na pogresnu stranu.

Zato, korpa i suma. Priroda, ptice i cvece…

I, boje!

Zatvoriti se u osamljenost, oslobodjenu ega i dati svojoj kreativnosti na volju.

Ipak, pre Fruske… u snimku je, meni jedno od dva najdraza bica, zbog kojih vredi udisati duboko i ludilo drzati pod kontrolom…

Zrak prvi:

Neko davno leto, vece, setnja rivom, decaci ispred suprug i ja lagano iza. Glumim ljutnju sto ne uspevam ruke da mu smirim, a on koristi priliku da me zadirkuje dok su deca ispred. Posle izvesnog vremena sedamo na klupu, a mladji sin (tad je imao tri god.)dolazi do oca i kaze:

“Jedva cekam da imam svoju zenu.”

Mi, onako u cudu, pitamo zasto.

“Pa da je stipkam i golicam ko ti mamu.”

Nauk, da nista ne promakne oku i uhu male dece, ma koliko izgledalo da su obuzeti igrom

Zrak drugi:

Svadba. Hotel, guzva, tristotinak gostiju. Mladji sin hoce vode. Nikada nije pio nista osim vode. Gazirano ne podnosi. Ponekad sok od zove ili mozda cedevitu i nista drugo. Konobari se rastrkali, sluze rucak. Ja uporno trazim casu obicne vode. Oni uporno donose djus, kiselu, koka kolu… Sin uporno vapi za vodom.

Posle sat vremena uspevam da se probijem do vrata kuhinje i insistiram na casi vode. Dobih je od ljutite konobarice, sa nimalo ljubaznim izrazom lica.

Dajem sinu casu i kroz placan glas cujem:

“ Skoro sam mog’o zaplakati zbog case obicne, najobicnije vode“ 

Zrak treci:

Obican radni dan, u svojoj radionici zavrsavam poslednji deo narudzbine. Ulece, opet, mladji sin i vice s vrata:

“Mama, daj mi kljuc od kuce, moram u wc, a ti kreni da se ponosis sa mnom dobio sam 5 iz geografije!”

Ostajem, onako sa kezom na usnama, cekam da se vrati i razmisljam kako mi je pre par dana pricao o tom kontrolnom iz geografije i tad mi rekao da je sve prepisao. Dolazi sav euforican i na moje podsecanje o “resavskoj skoli” kaze:

“Ej, pa nisam ja imao puskice! Ja sam iz KNJIGE prepisao, pa to se trebalo snaci i znati gde se nalazi lekcija. A, sama si rekla da je snalazljivost najvaznija stvar u zivotu.”

Zrak cetvrti:

Pre neki dan muz gleda film, glavne uloge Monika Beluci i Brus Vilis. Zagledan u film muz komentarise:

“Pa ta Monika i nije bas neka cicka.”

Iznervirana zbog njeghove izjave, i to o glumici koja izgleda (za mene kao zenu) k’o pusto ostrvo sa svim uslovima za rajski zivot , pronalazim njene slike na netu i pokazujem mu. Zena prelepa. I bas u tom trenutku cujem sina kako komentarise:

“Kakav vi brak imate! Ti, mama, muzu pokazujes slike druge zene i nerviras se sto njemu nije lepa, umesto da si srecna. E, kakvi roditelji!”

I tako zrak po zrak sakupih citav suncev snop u ovom kisnom danu.